Тачке ослонца

АРХИВ СРПСКЕ АКАДЕМИЈЕ НАУКА И УМЕТНОСТИ У СРЕМСКИМ КАРЛОВЦИМА
Нововековни памтеник
Као дубровачки, хиландарски и цариградски за средњовековље, овај Архив у Сремским Карловцима један је од стубова српске нововековне историје. Под управом врсног историчара и књижевника др Жарка Димића, чува архиву још патријарха Арсенија Чарнојевића, затим архиве карловачке Митрополије, Магистрата, Гимназије, већи део списа Далматинске епархије... као и многе приватне оставштине. Брани нас чак и од нашег сопственог заборава. У току је велики подухват сређивања и дигитализације ове огромне грађе, коју чини више од три милиона докумената, 48 фондова и бројне мање збирке

Пише: Зорица Тодоровић Мирковић
Фото: Бранислав Лучић

У лепом здању Богословије „Свети Арсеније Сремац”, на Тргу Бранка Радичевића, смештен је Архив Српске академије наука и уметности у Сремским Карловцима. У први мах, посетилац бива затечен изгледом три стотине квадрата просторија Архива, шкиљаво осветљених, сивих и неусловних. Та невесела слика убрзо нестаје, засени је богатство најзначајније српске ризнице нововековних докумената. Архив похрањује више од три милиона докумената, располаже са 48 фондова и са бројним вредним збиркама. Од недавно поседује и Аудиовизуелни архив, са Центром за дигитализацију.
– Када гледамо вредност и значај архива у српском народу и у српској историји, два су сигурно најважнија: Дубровачки архив, који баштини српску средњовековну историју, и први нововековни архив, овде у Сремским Карловцима, који је 1690, одмах после Велике сеобе Срба, основао патријарх Арсеније Чарнојевић – каже за Националну ревију др Жарко Димић, директор Архива САНУ у Сремским Карловцима.
Срби пристигли са Чарнојевићем затекли су овде своје сународнике који су их прихватили и са којима су нашли заједнички језик. Брзо су се снашли у трговини и занатству, али су, истовремено, највећим делом били и војници Аустроугарске.
Патријарх Чарнојевић је као мудар човек имао своју архиву у којој је чувао своју дипломатску преписку са аустријским ћесаром, католичком црквом и представницима мађарског племства, Млечана, Руса... Из тог периода датира и архива са средњовековним повељама, донетим преко Саве и Дунава, што се сматра зачетком сремскокарловачког архива.

ЗАЧИЊАЊА И ПОСТРАДАЊА

На прелому столећа, створен је нововековни архив. Из средњег века и „турског времена”, Срби су прешли у Хабзбуршку монархију, у нови век. Нажалост, донете средњовековне повеље великим делом су опљачкане и временом нестале. Један мали део чува се у Српској патријаршији у Београду, где се налази и Привилегија коју је цар Леополд Први дао Србима.
У Сремским Карловцима је срце Архива – документа о политичком, духовном, културном и уметничком животу српског народа у Хабзбуршкој монархији. Ова варош била је престоница православног српског народа у једној огромној католичкој држави. Сваки документ о животу Срба из тог периода пажљиво је архивиран и чуван, али не и сачуван. Архив је неколико пута претрпео велику штету, а највеће страдање га је задесило за време окупације у Другом светском рату и хрватске страховладе. Једну од најбогатијих и најзначајнијих српских библиотека, митрополијско-патријаршијску, хрватске усташе су из Патријаршијског двора однеле у Загреб. Део онога што није уништено враћено је после рата у Београд.
Да би спречила уништавање настављено и под комунистичким поратним властима, група самосвесних Карловчана обратила се за помоћ Српској академији наука и уметности у Београду, што је дало резултат – држава је ставила под заштиту Архив у Сремским Карловцима. Готово истовремено, године 1949. Синод СПЦ дао је САНУ на управу и коришћење црквену архивску грађу. Сада је већ осма деценија те драгоцене сарадње Цркве и Академије.
Ова српска ризница историје, може се слободно рећи, од значаја је и за околне земље и народе. Ту су подаци о румунској православној цркви, румунском, мађарском, хрватском и осталим народима. Један фонд посвећен је српском народном покрету и револуцији од 1848–1849. Овде се чувају Магистарски и Градски архив, архив Гимназије, више приватних архива (углавном богатих и познатих адвокатских породица), као и архива Конзисторије.

АРХИВИ, УГАОНИ КАМЕНОВИ НАРОДА

Архив у Сремским Карловцима чува велику збирку калфенских и мајсторских писама, еснафску збирку која дочарава развој овдашњег занатства у XVIII и XIX веку. Збирка садржи око две стотине докумената. Калфе и занатлије су путовале целом Хабзбуршком монархијом и средњом Европом, одакле су слали писма, мала уметничка дела са лепим бакрорезима и ведутама градова у којима су боравили.
Драгоцена збирка повеља из карловачког Архива дуго је била отуђена; донета је из Беча заслугом академика Дејана Медаковића и Славка Гавриловића, који су личним залагањем вратили део покраденог блага.
– Уздамо се да ће европске земље смоћи снаге и вратити грађу однету одавде, вратити туђе – каже др Жарко Димић. – Системи дигитализације могу тај проблем да реше на обострану корист, јер ће архивска грађа тако бити доступна свима. А важно је да се оригинална документа врате у Србију, где изворно и припадају.
До одговора на многа кључна питања не можемо доћи без ваљаних архива, што тим установама нарочито даје на значају. Опстанак и трајање једног народа, његова историја, не могу бити веродостојни ако не постоје докази који то потврђују. Замислимо колико би потпуније било наше знање о златном српском средњовековљу да су сачуване архиве из тог периода! Уништавали су их нападачи, каснији окупатори, уништавали смо их вероватно и у међусобним борбама, тако да се српска историографија која изучава средњи век данас може ослонити на свега неколико тачака: на Архив у Дубровнику, на турске архиве у Истанбулу, на Хиландар и још неколико манастира.
Другачије је са нововековном историјом. Историчари који прате догађаје рецимо од митрополита Павла Ненадовића, преко Стефана Стратимировића, па све до патријарха Георгија Бранковића и Лукијана Богдановића, имају доказе о томе како је текла борба народа за сваки дан, за живот, за опстанак. Са каквим проблемима се српски народ сусретао, шта су јели, како су прибављали средства. У једном периоду, педесетих година XVIII века, Срби су били међу најимућнијима у новој монархији у којој су се нашли. (...)
О томе говоре архиви. Зато су они угаони каменови сваког народа. И Архив САНУ у Сремским Карловцима чувар је драгоцене грађе, бесцен блага увек, а поготову данас, у добу распрострањеног прекрајања историје у складу са агендама центара политичке моћи.
– Зато се трудим да се што више грађе публикује, дигитализује, сачува – истиче др Димић. – Папир има рок трајања, па и микрофилмови, које смо некад користили, такође пропадају и морају се обнављати. Сада имамо могућност да сачувамо архивску грађу на савремен и сигуран начин, у дигиталном облику. Записник са Мајске скупштине у Сремским Карловцима, на којој су Срби 1848. прогласили Српску Војводину у оквиру Аустроугарске, један је од око 55.000 докумената које смо досад дигитализовали.

ДОКУМЕНТИ ЗА УОЗБИЉЕЊЕ

Архив чува и доказе о животу и раду многих познатих личности које су део овог важног града. Један од њих је Захарије Орфелин, власник прве бакрорезачке радионице и прве штампарије у којој су штампани формулари и документа за црквене потребе. Као канцелиста митрополита Ненадовића, водио му је књиге и рачуне. Можемо видети, на пример, колико је износио најам Ковиљског рита грађанству за лов и риболов, или за сечу дрва...
Орфелин је оставио траг и као писац и песник. Аутор је књиге Искусни подрумар, богато илустроване и до данас незаобилазне у српском винарству.
У депоима Архива чува се читава историја Сремских Карловаца, укључујући и прве пописе становништва. Овде је похрањена историја фрушкогорских манастира, са исправљеним и допуњеним географским картама, уписаним њиховим земљишним поседима... Многе архиварије спасене су из српских манастира и цркава у Хрватској. Пренети у овдашњи Архив, ти документи били су необорив доказ који је приморао Хрвате да врате отете српске земљишне поседе.
Постојала је опасност да Хрватска присвоји бренд бермета, ароматизованог слатког вина карловачког. Али у Архиву су постојали докази о пореклу овог чувеног вина, чиме је такав наум осујећен. Др Жарко Димић, директор Архива, неуморни истраживач историје, пронашао је и вредан документ који је решио непознаницу – ко је у Карловце донео и произвео аусбрух, вино нарочите ароме, још чувеније од бермета. Захваљујући путопису Карла Римија (или Румија), директора Гимназије у време митрополита Стефана Стратимировића, откривено је да је аусбрух произвођен у Митрополијском двору. У бечким новинама из 1825. Рими пише да га његови бечки пријатељи моле да им донесе карловачки аусбрух, али он не може да им удовољи. Не зна како и где да нађе то вино. Не производи га грађанство, вели, има га само у Митрополијском двору.
Тим трагом, пронађен је документ који сведочи да је аусбрух, господско вино златножуте боје, први произвео при Митрополијском двору словачки племић Павле Беницки, секретар Митрополије. Врло угледан човек, који се разумео у виноградарство и у производњу вина. Рецепт је строго чувао, али су наши људи, познатом довитљивошћу, успели да открију тајну. После неколико година, многе карловачке породице су, поред бермета, производиле и аусбрух. Ова вина, слатка као мед, стекла су светску репутацију и пронашла пут и до царских дворова. Данас су заштитни знак карловачког виногорја и винара, који их справљају сваки под својим именом и додатно оплемењују по свом „тајном рецепту”.
Ово је само делић доказа да је Архив САНУ у Сремским Карловцима огромна ризница сведочанстава и докумената, без којих би било тешко разумети српску нововековну историју и нашу савременост.

***

Патријарх
Патријарх Арсеније Чарнојевић имао је пуну свест о важности архива и чувању докумената. Да му ништа не би промакло, Патријарх је у Карловцима ангажовао двојицу архивиста – један је водио његову преписку на немачком, а други на српском језику. Већ у преговорима о Карловачком миру он затиче Владимира Богдановића Возњицина, представника руског цара Петра Великог. Царски изасланик је тада контактирао са Србима и чак покушавао да заступа њихове интересе. И о томе су трагови сачувани у Патријарховој архиви.

***

Трагови
Из докумената у карловачком Архиву можемо сазнати о многим активностима познатих личности, попут низа митрополита или чувеног Захарија Орфелина (1726–1785). „Међу списима су дела писаца разних занимања, на српском (и његовим старијим варијантама), немачком, латинском, рускословенском, мађарском, румунском и још неким европским језицима. Садржајно су то молбе, жалбе, извештаји, меморандуми, записници, уговори, тестаменти, пописи становништва...”

***

Континуитет
Комунистичке власти, које су дошле после хрватске окупације у Другом светском рату, наставиле су да уништавају просторије и грађу Архива. Палили су и ложили драгоцена документа. Ту пошаст зауставила је неколицина карловачких професора, те Коста Петровић и Мики Јаковљевић. Са малом групом Карловчана спасили су оно што је преостало.

***

Потписи
У депоима Архива похрањена је и највећа збирка потписа. Потписи Марије Терезије, најмоћније жене у династији Хабзбург, овековечени су на указима о стварању еснафа и заната. Уз њих се чува и изузетна збирка царских повеља. Архивирани су потписи свих аустријских царева, свих карловачких митрополита и патријараха, као и једна повеља руске царице Катарине Велике.